Како одлучимо тако буде...
Здраво!
Након што сам јуче написала први пост осећала сам се феноменално! Није битно што га нико још није прочитао, осећала сам да коначно нисам усамљена. Читала сам постове других блогера. Фантастични су. Надам се да ћу једног дана и ја тако писати. Да сам знала да је блоговање овако забавно давно бих почела да пишем. Никад није касно, претпостављам. Цео дан сам била весела. Читала сам, гледла утакмице и цртала.
Раније бих слушала тужну музику која ме је подсећала на њега, али сада сам коначно превазишла то. Није толико лоше! Када погледам, можда и не морам од тога да правим толику фрку. Живела сам ја и без њега. Зашто не бих поново била срећна, а овај пут мислила на неког другог? Када донесете одлуку и није толико битно шта сте изабрали. Битно је да сте изабрали. Ја сам изабрала промену, да се суочим са њом. Зашто бих била тужна ако мислим да некога ко се мене ни не сети? Живот уме да буде леп када му дозволите. На пример, мени је мама јутрос, када је дошла из ноћне смене, донела бомбоњеру и две књиге. Направила ми је сјајан доручак и ослободила кућних послова, пошто зна колико их не волим. И ето! Шта ми више треба од љубави и пажње моје породице? Они учине да заборавим све муке...
somebodygirl gone ;):) (Занемарите што одјаву пишем на енглеском и латиницом).
