Одлука за лето!
Здраво!
Нисам дуго писала, требало ми је времена да средим неке ствари. Мало сам спавала, тако ми је обично током лета. Ујутро се пробудим са главобољом, будем џангризава цео дан, а онда увече опет не могу да заспим јер сам се успавала тог јутра. Данас сам била у граду, морала сам рано да устанем (и ако сам легла у један, а заспала око два). Купила сам сребрну наруквицу и гледала лаптоп.
За ово лето сам планирала толико тога! Желим да почнем са здравом исхраном будући да обожавам слатко, а моје чело изгледа као планине Хималаји. Почећу са веежбама да затегнем своје тело и решим се целулита. Идем на море, а самим тим то значи да ћу и пливати (пливање је одлично за кичму, а моја је крива као слово с). Желим да завршим свој други роман, да прочитам што више књига.
Некада сам толико пуна позитивне енегије, а некада сам врећа крви и меса која нема воље за животом. Сматрам да је распуст најлепше доба за једног ученика (још је и лето!) и да би требало да будемо позитивни колико год можемо. Нема више наставника да нам загорчавају животе са домаћима и контролнима (без увреде наставници), родитеља да нам дробе како морамо да учимо и да је образовање најважније у животу (родитељи су прошли кроз тинејџерске године и требали би да разумеју, а не да се љуте што преврћемо очима и жалимо се када нас удаве животним лекцијама). Само ми и наше време које можемо искористити како год желимо! Ја сам одлучила да га искористим максимално и надам се да ће особа која ово прочита (ако и прочита) бити инспирисана и и сама урадити нешто лепо за себе, искористити време на добар начин, и забавити се, наравно.
somebodygirl gone ;):)
Промене...
Здраво! Раније нисам спомињала да сам свирала један инструмент, флауту. Уписала сам музичку када сам имала седам година, кренула сам једну годину раније. На почетку ми је било свеједно... Мама ме је уписала на предлог једне другарице јер су и њена деца ишла тамо. Када сам била други разред страшно сам заволела флауту. Нисам имала трему, обожавала сам да наступам, да одлазим у град. Није ме мрзело. Ишла сам на такмичење са уживањем. Онда се, када сам кренула у пети или шести разред основне, а четврти музичке, догодио инцидент са вршњакињама. Тада је друштво почињало да се дели, а ја нисам спадала у ону популарну групу. Одједном је све било брига како се облачим, какву фризуру имам, шта радим у слободно време. Почела сам да страхујем од њиховог лошег мишљења и критика јер нисам имала пријатеље да ме подрже, док су оне имале цео чопор. То се у великој мери одразило на мене. Одједном сам почела да бринем за мишљење свих људи око мене. Имала сам трему толико да сам пар пута забрљала цео концерт. Осетила сам извесну одбојност према даљем школовању, али сам наставила. Нико ме није терао, ја сам сама желела да је завршим, али није било оног уживања.
У четвртом разреду музичке сам после неког времена отишла на такмичење. Када је дошао тренутак да наступим осећала сам се грозно. Срце ми је лупало, не због узбуђења него због страха, а у стомаку ми је био камен величине санте леда. Ипак, нисам одустала. Стала сам на бину, једном удахнула ваздух и почела да свирам. Прсти су ми били тешки, клизави и спори. Грло суво, а чело мокро од грашки зноја. Када сам завршила осетила сам велико олакшање.
Желим да кажем да није тачна она тврдња ,,онај ко се боји не може бити храбар''. Особе које се боје и беже од тога нису храбре. Особе које се плаше, али упркос томе не одустају него подигну главу и суоче се са страхом су храбре. Ову мудрост је са мном поделила моја професорица коју никад до краја живота нећу заборавити. Када се све сабере не могу да кажем да ово није било једно важно искуство, ипак сам ја волела музичку у једном тренутку. Околности су биле такве, нико није био крив. Ја сам се променила, као и околина око мене. Пубертет је учинио да постанем џангризава, да ме мрзи да идем... У сваком сллучају, НЕПРОЦЕЊИВО ИСКУСТВО!
somebodygirl gone ;):)
Упознајте мене!
Здраво!
Пошто сам написала већ два поста сматрам да би у овом могла да изнесем нека своја мишљења, оно што ја волим, моја осећања итд.
Ја сам класична сањалица
, понекад ми се чини да мешам машту и стварност. Обожавам спотрове, трчање и адреналин
. Волим шминку, козметику, парфеме и све девојчичасте ствари
. Животиње су ми најбољи пријатељи. Имам два мала мачета и два одрасла пса. Много их волим. Мало сам клаустофобична и понекад ми се заврти у глави од велике висине. Бубе и гмизавци су мој највећи страх
. Мој сан је да постанем писац. Завршила сам чак и један роман. Желала бих да живим у граду, у неком лепом стану и да сваки дан идем у шетњу када падне мрак. Небо добије необичну боју, и све уличне светиљке се упале. Најлепше је за Нову годину, када улице сијају под шареним лампицама и лампионима. Обожавам Божић, празнични дух и поклоне. Увек за празнике уштедим нешто новца и свим укућанима поклоним по ситницу. Умотам им то у украсни папир и ставим машне. Сви се обрадују, а ја сам толико срећна да хоћу да полетим.
Не волим оговарања, предрасуде и уображене људе. Мислим, зашто неко мисли да је бољи од неког чисто онако? Требало би да неки људи прихвате да смо сви различити, да волимо различите ствари, а не да ако једна особа воли нешто , а друга не, ова нема појма! Толико пута сам покушала да објасним људима да смо сви посебни на свој начин да се не може избројати, понестало ми је речи, а и стрпљења. Зато, када сретнем особу која мисли да зна све најбоље стиснем зубе и трудим се да не планем. Можда бих рекла нешто што не мислим. Мама каже да се сувише трудим да све исправим, и да је цео свет пун неправде. Каже да трошим енергију и живце на људе који то не заслужују. Од како сам отворила овај блог много штшта сам променила, можда бих могла мало мање да примам неправду к' срцу.
somebodygirl gone ;):) (занемарите што одјаву пишем на енгледком и латиницом(нећу ово више писати, часна реч))
Како одлучимо тако буде...
Здраво!
Након што сам јуче написала први пост осећала сам се феноменално! Није битно што га нико још није прочитао, осећала сам да коначно нисам усамљена. Читала сам постове других блогера. Фантастични су. Надам се да ћу једног дана и ја тако писати. Да сам знала да је блоговање овако забавно давно бих почела да пишем. Никад није касно, претпостављам. Цео дан сам била весела. Читала сам, гледла утакмице и цртала.
Раније бих слушала тужну музику која ме је подсећала на њега, али сада сам коначно превазишла то. Није толико лоше! Када погледам, можда и не морам од тога да правим толику фрку. Живела сам ја и без њега. Зашто не бих поново била срећна, а овај пут мислила на неког другог? Када донесете одлуку и није толико битно шта сте изабрали. Битно је да сте изабрали. Ја сам изабрала промену, да се суочим са њом. Зашто бих била тужна ако мислим да некога ко се мене ни не сети? Живот уме да буде леп када му дозволите. На пример, мени је мама јутрос, када је дошла из ноћне смене, донела бомбоњеру и две књиге. Направила ми је сјајан доручак и ослободила кућних послова, пошто зна колико их не волим. И ето! Шта ми више треба од љубави и пажње моје породице? Они учине да заборавим све муке...
somebodygirl gone ;):) (Занемарите што одјаву пишем на енглеском и латиницом).
Почетак
Здраво!
Одлучила сам да пишем овај блог из много разлога, а један од њих је усамљеност. Стидљива сам, повучена и не баш омиљена у друштву. Имам мало пријатеља али сада је летњи распуст и они су отишли својим кућама. Нисам особа која иде на школско двориште тако да немам како да их виђам. На све то, морам да превазиђем једну препреку; промене. Након осам година, из мог живота је изашла једна од најбитнијих особа (та особа није умрла да се зна), а ја не прихватам промене на завидном нивоу. Толико дуго је ту да једноставно не могу да се помирим са тим да је отишла. Мама ми је највећа подршка али она ми је мама, а не другарица. Треба ми неко ко је моје годиште, ко пролази кроз исто што и ја, и ко ме разуме. Нисам нашла такву особу још увек. Да ли се некад само замислите и питате: Где ли је ваша сродна душа управо сада? На другом континенту? Да ли таква постоји уопште? Мама ми је рекла да за свакога на овом свету постоји сродна душа, и да ће се када судбина тако каже они срести. Ја нешто не верујем у судбину...
Пре неког времена сам имала инцидент са вршњакињама. Била сам нова у екипи и нисам имала зид пријатеља да стану иза мене када загусти. Претиле су ми, али им нисам показала да сам се уплашила иако јесам. Плакала сам код куће јер није било праведно. Нисам им урадила ништа, а оне су ме непрестано кињиле. Хвала Богу, сада сам стекла своје место и нико ме не малтретира.
Не желим да се самосажаљевам, ако неко мисли да то радим. Овде сам оно што јесам, грозна дивна или како год... Овде сам ја ја и зато ћу наставити да пишем упркос негативним коментарима.
somebodygirl gonе ;):) (занемарите што одјаву пишем на енглеском и латиницом).
Честитамо!
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.
