Недеља, Јун 17, 2018
Почетак
Здраво!
Одлучила сам да пишем овај блог из много разлога, а један од њих је усамљеност. Стидљива сам, повучена и не баш омиљена у друштву. Имам мало пријатеља али сада је летњи распуст и они су отишли својим кућама. Нисам особа која иде на школско двориште тако да немам како да их виђам. На све то, морам да превазиђем једну препреку; промене. Након осам година, из мог живота је изашла једна од најбитнијих особа (та особа није умрла да се зна), а ја не прихватам промене на завидном нивоу. Толико дуго је ту да једноставно не могу да се помирим са тим да је отишла. Мама ми је највећа подршка али она ми је мама, а не другарица. Треба ми неко ко је моје годиште, ко пролази кроз исто што и ја, и ко ме разуме. Нисам нашла такву особу још увек. Да ли се некад само замислите и питате: Где ли је ваша сродна душа управо сада? На другом континенту? Да ли таква постоји уопште? Мама ми је рекла да за свакога на овом свету постоји сродна душа, и да ће се када судбина тако каже они срести. Ја нешто не верујем у судбину...
Пре неког времена сам имала инцидент са вршњакињама. Била сам нова у екипи и нисам имала зид пријатеља да стану иза мене када загусти. Претиле су ми, али им нисам показала да сам се уплашила иако јесам. Плакала сам код куће јер није било праведно. Нисам им урадила ништа, а оне су ме непрестано кињиле. Хвала Богу, сада сам стекла своје место и нико ме не малтретира.
Не желим да се самосажаљевам, ако неко мисли да то радим. Овде сам оно што јесам, грозна дивна или како год... Овде сам ја ја и зато ћу наставити да пишем упркос негативним коментарима.
somebodygirl gonе ;):) (занемарите што одјаву пишем на енглеском и латиницом).
